Umesto velikih uvodnih reči o značaju nobelovca Bela, ovom prilikom ću dati samo nekoliko napomena koje nas vode do srži njegovog političkog stava: Bel je još uvek izuzetno aktuelan tamo gde temeljne stvari u društvu nisu do kraja raščišćene. Tekstovi koje sam preveo (Upozorenje na Gospodina X, Cena pomirenja) mogu, po mom uverenju, brže i bolje naći put do ljudi u zemljama takozvane tranzicije, nego do današnjih Belovih sunarodnika. To ne treba da čudi, jer je Bel opisao dramu savesti nakon besprimerne katastrofe. Tekstovi su nastali 1959, te će za nepune dve godine biti stari pola stoleća. Međutim, nastali su samo petnaest godina nakon apokaliptičnog iskustva Drugog svetskog rata. I ta vremenska distanca nam se čini poznata – skoro isto toliko vremena nas deli od zapadnobalkanskih ratova s kraja dvadesetog stoleća. Taj period je izgleda dovoljan da mnogi počnu zaboravljati žrtve, naročito one koje su stradale u ime „nas“.

Nemirni Belov duh se nikada nije pomirio sa zaboravom koji je drugo ime za obnavljanje preduslova za novo zlo. Stoga on u prvom tekstu opominje:

Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe, želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni principi mogli biti najbliži; to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja, po njemu, spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši, jasno prepoznatljivi protivnici, izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Ovde se dotičemo i Belovog političkog angažmana, koji nikada nije bio potaknut dnevnopolitičkim računicama – za njega je čovekovo dostojanstvo bilo nedodirljivo. Tome nasuprot, mnogi stari i novi političari prečesto posmatraju građanina kao sredstvo, u najgorem slučaju kao topovsko meso ili, u najboljem, kao povodljivo biće koje treba nagovoriti da na listiću zaokruži željeno ime.

Stoga ne treba da čudi da su se stari Bel i mladi zeleni pokret, pred kraj piščevog života, uzajamno prepoznali kao saborci sa zajedničkim ciljem – autonoman i svestan život u slobodnom društvu slobodnih, solidarnih ljudi, koji neće biti ravnodušni prema opasnosti od tiranskih ambicija, ma sa koje strane one dolazile. Bel stoga upozorava:

Ne verujmo miru: mašinerija za proizvodnju mišljenja je tu – nudi za sada bezazlene stvari, formira predrasude koje se, doduše, iscrpljuju u komercijalnom, a ipak već natapa naš mozak. Potrebna je čudovišna snaga da bi se, prkoseći toj mašineriji, sačuvalo razmišljanje i sposobnost sećanja. Moglo bi doći vreme u kojem više ne bi bilo politički oportuno zločin iz prošlosti nazvati imenom koje mu pripada; tek tada ćemo pokazati koliko nam je vredna sloboda; to što se desilo Jevrejima može se ponoviti bilo kojoj proizvoljno klasifikovanoj grupi ljudi. Znamo šta je čovek u stanju da učini, ne verujmo miru.

U jasne političke oporuke velikog pisca ne spada samo nepoverenje prema manipulatorima, nego i obaveza da se protivreči svima koji misle da je žrtva iz redova sopstvene zajednice važnija od  žrtve koja je stradala upravo zbog toga što ju je neko isključio iz iste te naše zajednice i proglasio drugačijim, nižim bićem, dakle neprijateljem.

Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način odobravamo ubistva iz prošlosti. Protivrečite, vi mlađi, vašim očevima, vašim učiteljima, protivite se u tramvaju i na školskom dvorištu, u radionici i kancelariji. Protivrečite svugde gde se zlo negira ili tamo gde vam – poput bilansiranja u industrijskom pogonu - za izravnavanje računa ponude druge, nevino stradale. Za bezbrojne ubijene u logorima, bezbrojni drugi: mrtvi u ratu, oteti, nestali, deca i žene koji su umrli po seoskim drumovima. Mrtve uzeti kao predmet nacionalnog tekućeg računa jeste novi neljudski čin, koji odobrava buduće zločine...

Čini mi se da su ove opomene upućene i svima nama, bez izuzetka.

Dragoslav Dedović

Za preuzimanje publikacije