Prvo izdanje ove knjige izašlo je iz štamparije 9. februara 2008. godine, u tiražu od 1000 primeraka. Grozničava neverica i radost, pomešana s teškim osećajem odgovornosti (izbrisivi dokumenti pohranjeni na sigurnom mestu najednom i zauvek postaju opšta svojina), deljenje s autorkama i mnogim poznatim i nepoznatim licima koja s čuđenjem, ushićenošću, ponosom i odobravanjem dočekuju knjigu o feminizmu, u Srbiji, koju su napisale mlade žene.

Isprva smo se pitale kako će knjiga stići do javnosti. Budući da se nije mogla naći u prodaji, pribojavale smo se da će, poput tolikih drugih sličnih projekata, ostati zatočena u kućnim, ad hoc magacinima. Međutim, knjiga višestrukim zalaganjem autorki neočekivano brzo nalazi svoje mesto u alternativnim, a potom i u mainstream medijima: od informacije na internet stranici B92 koja je doslovno funkcionisala kao rasadnik, do Ženske strane u Politici; od linka na stranici Peščanika do prikaza u nedeljniku Pečat. Javnost je za nekoliko meseci dobila čak i različite pristupe čitanju ove knjige.

Jedan od naših ključnih imperativa bio je da se o knjizi čuje i izvan Beograda. Uz nesebičnu podršku Žena u crnom organizovale smo brojne promocije po Srbiji i Crnoj Gori – od Niša i Kotora do Novog Sada i Zrenjanina – u kojima su po ravilu učestvovale autorke tekstova. Promociju je pratio kratki film na kojem su se, pored ilustracija iz knjige, našle fotografije svih autorki koje su na taj način simbolično bile prisutne tokom svakog predstavljanja. U tom smislu treba posebno istaći jednu od beogradskih promocija organizovanu u Rexu 8. marta, kada je o feminizmu na jednom mestu govorilo čak 18 žena.

Nedugo pošto se pokazalo da se fondovi rapidno prazne, nas nekoliko se okupilo da bismo se dogovorile o daljoj sudbini knjige. I kako to obično biva, bilo je malo stvari oko kojih smo se slagale. Interesovanje za knjigu je bilo nesporno. Ali, s kakvim ciljem na umu sastavljati drugo izdanje? Da li mu nešto treba dodati ili
oduzeti? Kome ga nameniti – obrazovnim institucijama, velikim ženskim grupama koje mogu lako da je diseminiraju ili malim ženskim grupama u povoju? Ili bi je naprosto trebalo pustiti u prodaju tako da dođe i do onih koji joj inače nemaju pristup? Kako, nadalje, doći do pomenutih institucija, što je potom podstaklo i jedno načelnije pitanje o samoj prirodi ove knjige: da li se ona može tretirati kao „udžbenik“? Kao aktivistička knjiga? Kao teorijska knjiga? Ili kao sve i ništa od toga? Suočene sa životom knjige, i tada i mnogo puta posle toga, ostajale smo neme.

Igrom slučaja, delovi knjige su štampani kao materijal na Specijalističkom programu za nastavnike i nastavnice građanskog vaspitanja. Zbog dobrog prijema polaznika, Građanske inicijative odlučuju da doštampaju tri stotine primeraka kao obavezni materijal u okviru svog programa. Drugim rečima, Neko je rekao feminizam? postaje izborna literatura profesorima građanskog vaspitanja, i na taj način posredno ili neposredno dolazi do mladih ljudi širom Srbije.

Na izvestan način, razne forme pojavljivanja u javnosti, promocije pre svih, doprinele su razradi aktivističkih aspekata knjige. Njena forma i njen dosadašnji život, pravi su pokazatelj da knjiga može da bude aktivizam. Tome pre svega svedoči činjenica da je ona izazvala javnu disksiju, neslaganje i kritiku, ali i podršku punu topline koju su iskazale žene širom Srbije i Crne Gore.

Drugo, dopunjeno i revidirano izdanje ove knjige pojavljuje se u izdanju fondacije Hajnrih Bel. Pored značajnih dopuna u Kratkom istorijskom pregledu važnih datuma za feminizam u Srbiji i svetu, u njemu se nalazi tekst Sanje Petkovske i Miloša Milića o problemu ekonomije i feminizma, čiji je izostanak po mnogima bio značajan propust u prvom izdanju. Do poslednjeg dana sam se nadala da će u njemu biti i tekst o majčinstvu, predviđen još za prvo izdanje, koji je pisala Biljana Maletin. A činjenica da on nije dovršen možda najrečitije govori o samoj prirodi majčinstva.

Kada je reč o reviziji, treba pomenuti da su neka mesta neznatno izmenjena, neke su greške popravljene, neke nove fusnote i reference unete. Temeljnom revidiranju teksta posebno su doprinele tri savesne i po mnogo čemu izuzetne čitateljke: Jana
Baćević, Katarina Lončarević i Hana Ćopić.
Izgled knjige nije menjan. Korice su bar u prvi mah, možda čak i više od samog sadržaja, definisale njen identitet. Naslovna strana koja prikazuje varljivi i ambivalentni lik žene XXI veka preklapanjem tri ženska lica (jedne Srpkinje iz XIX veka, Marlen Ditrih i Eni Lenoks), na najneposredniji način je proizvodila efekt koji treba da proizvede čitava knjiga: ona nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Konačno, koristim ovu priliku da se zahvalim Fondaciji Hajnrih Bel na proceni da je ova knjiga značajna za širenje ideje ravnopravnosti i uvažavanja razlika. Zahvaljujem se autorkama čiji su entuzijazam, koji je ponekad premašivao sva razumna očekivanja, i erudicija doveli do toga da u samo jednoj godini ova knjiga bude štampana u neverovatnih 2300 primeraka. Komentari Ivane Božić i Miloša Gaćeše, njihova upornost da knjigu pročitaju od korica do korica i njihovi uvidi koji su potom usledili, pružili su mi snažan podsticaj da se odlučim na to da ovaj proces prođem iznova. Na toplini, poverenju i podršci koja nijednog trenutka nije izostala, zahvaljujem Nađi i Nikoli.

                                                                                                                        Adriana Zaharijević