(1959)
Rođen sam u Kelnu, gde Rajna postaje široka, zasićena svojom srednjerajnskom ljupkošću, gde prelazi u totalnu ravnicu i teče ka maglama Baltičkog mora; tamo gde svetovna moć nije imala neki poseban značaj, a duhovna još manje nego što je to inače slučaj u Nemačkoj; gde su Hitlera gađali saksijama, Geringa javno ismevali, tog krvožednog pajaca koji je uspevao da se prikaže u tri uniforme u toku samo jednog sata; stajao sam uz ogradu zajedno sa jos hiljadama kelnskih đaka, dok on u svojoj trećoj uniformi, nekoj beloj, paradira gradom; slutio sam da gradska neozbiljnost ne može naškoditi zloslutnoj mašineriji koja nam je tada još pretila; rođen u Kelnu koji je, umesto da ga proslave brojne romaničke crkve, postao poznat po svojoj božanskoj katedrali; koji je čuvao najstariju jevrejsku zajednicu Nemačke da bi je onda izdao; Građanska svest i humor nisu mogli ništa pred zlom, onaj humor poznat poput katedrale, u svojoj pojavnoj formi zastrašujući, na ulicama nekad velik i mudar.
Rođen u Kelnu 21. decembra 1917 dok je moj otac kao vojnik pešadinac gulio stražu na mostu; najgore gladne godine svetskog rata rođeno mu je osmo dete; dvoje je pre toga morao da sahrani; dok je moj otac proklinjao rat i carskog idiota čiji spomenik mi je kasnije pokazao. „Tamo gore“, rekao je, „on još uvek jaše na svom bronzanom konju prema zapadu, iako on već dugo cepka drva u Holandiji; još uvek jaše na svom bronzanom konju prema Zapadu. Moji preci sa očeve strane pre nekoliko vekova došli su ovamo sa Britanskog ostrva, katolici, odabrali su emigraciju mesto zvanične veroispovesti Henrija VIII. Po struci bili su brodski tesari, preko Holandije išli su prema Rajni, uvek su radije živeli u gradovima nego na selu, a tako daleko od mora, postali su obični stolari. Moji preci sa majčine strane bili su ili seljaci ili pivari; generacije su se smenjivale – jedna bogata i radna, a sledeća već puna raspikuća, zbog čega bi osiromašila, iznedrila jednog sposodnog, dok se u poslednjem izdanku nije rodila moja majka koja je, skupivši u sebi sav prezir sveta, prekinula lozu.
Moje prvo sećanje: Hindeburgove trupe koje se vraćaju, sive, uredne, očajno su prolazile na konjima i sa topovima pored našeg prozora; iz majčinog naručja gledao sam na ulicu kuda prolaziše beskonačne kolone ka Rajnskom mostu; sledeće: radionica mog oca: miris drveta, miris lepka, smola i bajc; prizor sveže ishoblovanih dasaka u dvorištu tzv. stambene kasarne onog doba u kom je bila smeštena radionica. Mnogo više ljudi nego što živi u selu živelo je tu, pevalo, psovalo, prostiralo veš po vratilima; a još kasnije: zvučna germanska imena ulica u kojima sam se igrao: Tevtonska, Eburonska, Veleda, i sećanje na selibde koje je otac veoma voleo, transportni kamion, pakeri pivopije, odmahivanje glavom moje majke koja je isto tako volela svoj šporet na kom je umela da skuva vodu za kafu taman da ne proključa. Nikad nismo živeli daleko od Rajne, a mi, deca smo se igrali po splavovima, po napuštenim rovovima, po parkovima čiji baštovani su štrajkovali. Sećanje na prvi sopstveni novac, na novčanicu koja je po broju nula mogla da parira Rokfelerovom bogatstvu: jedan bilion maraka; za nju sam dobio lizalicu; otac je kamionom išao u banku da podigne plate svojih radnika; nekoliko godina kasnije pfeninzi u međuvremenu sigurne valute marke postajali su sve ređi, školski drugari su me na odmorima preklinjali da sa njima podelim svoje parče hleba; njihovi očevi bili su bez posla; nemiri, štrajkovi, crvene zastave dok sam biciklom prolazio najnaseljenijim delovima Kelna na svom putu do škole; opet nekoliko godina kasnije, ti nezaposleni su zbrinuti, postali su policajci, vojnici, dželati, radnici u vojnoj industriji – ostatak se pokupio u koncentracione logore; statistika je bila ispravna, rajhsmarke je bilo u izobilju; račun je plaćen na odloženo, mi smo ga platitli, kad smo već neopaženo postali odrasli, pokušavali smo da razumemo to zlo, a nismo nalazili rešenje jednačine; zbir patnji bio je prevelik za ono malo njih koji su nesumnjivo mogli biti proglašeni krivima; ostao je samo mali broj onih kojima do danas nije suđeno.
Oduvek sam hteo da se bavim pisanjem, rano sam pokušavao, ali sam tek kasnije našao reči.

Sa nemačkog prevela Maria Glišić