Između Istoka i Zapada
Preuzimanje celokupnog dvojezičnog teksta (PDF, 7 str, 3,75MB)
Već neko duže vreme Srbija pokušava da pokaže novo lice prema Evropi. Ulice većih gradova kipte od života, od vedrine, a u parlamentu se ubrzanim tempom donose EU-kompatibilni zakoni. U pozadini, međutim, raste agresivnost, kako na ulici, tako i u školama i unutar porodica. Zakoni su bolji, ali se slabo primenjuju. Nema više zvanične, državne manjinske propagande, naprotiv: Srbija nije savršena, ali je donela manjinski zakon koji bi mogao da posluži kao primer u čitavom regionu, koji priznaje ne samo kolektivna manjinska prava nego i embrionalne forme manjinskih autonomija, mada su u javnom životu sve vehementniji glasovi ksenofobije, i sve su aktivnije ekstremno šovinističke organizacije.
Beograd se primetno promenio, postao je prijatniji, raširenih ruku dočekuje strance. Skoro kao u sedamdesetim godinama. A onda, kao grom iz vedra neba, u serijama prebijaju, na javnoj sceni, strane državljane, samo jer su govorili engleski ili francuski. Jedan francuski građanin je tako pretučen da je preminuo od zadobijenih povreda, stvar je poprimila razmere diplomatskog skandala.
Sačinjen je prihvatljiv nacrt zakona o autonomiji Vojvodine, ali deo beogradske političke elite, pribojavajući se secesije severne pokrajine, prilično je potkresao taj zakonski predlog. Deluje pomalo smešno argument da jedna zajednica, u kojoj Srbi čine dve trećine stanovništva, želi da ostvari teritorijalnu autonomija s krajnjom namerom da se otcepi od Srbije – narodni poslanici, političari, ipak krajnje ozbiljno uzimaju ovu hipotezu.
Političari, kao zadatu lekciju, ponavljaju da je hapšenje dvojice ratnih zločinaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića osnovni uslov priključenja Evropskoj uniji. Traže ih godinama, ali tamo gde ih traže, nikako ne mogu da ih nađu.
U Beogradu i u Novom Sadu bezmalo preko noći niču veliki poslovni i trgovinski centri ali i stambeni blokovi, svi veći gradovi liče na velika gradilišta. Gradi se punom parom, ali cveta i korupcija. Takozvana urbana mafija podmićivanjem ubire ogromnu dobit, i nanosi štetu budžetu države koja je prinuđena da uzima strane kredite. Vodeći političari obećanjima pokušavaju da umire javnost, svaki čas obznanjuju nemilosrdnu borbu protiv korupcije. S vremena na vreme na udicu se i zakači poneka manja riba, nakon čega ministar za unutrašnje poslove, blistajući od zadovoljstva, izjavljuje pred televizijskim kamerama da, eto, nema nedodirljivih i da odlučna borba donosi rezultate. Ali govor protiv korupcije polako jenjava i stanovništvo prima k znanju da bez korupcije nema života. Građani je i sami praktikuju u svakodnevnom životu, ništa drugo im i ne preostaje, jer lekari, činovnici, očekuju manje ili veće poklone.
Znatan deo stanovništva štedro podmićuje i prima mito, što – u krajnjoj instanci – jača svest o kolektivnoj krivici, zato i nema nikakve kolektivne društvene akcije protiv korupcije. Javnost je s ironičnim osmehom primila i izjavu jednog ministra da oligarhije finansiraju stranke. Drugde u Evropi posle jedne ovako javno iznete ocene desio bi politički zemljotres, u Srbiji je ona, međutim, samo dodatno razveselila građanstvo, samo su klimnuli glavom, primetivši da ministar nije rekao ništa novo, da je to i do sada bilo svima poznato. Nešto više uzbuđenja primećujemo samo kad se ispostavi da je poneki smeliji član urbane mafije jedan jedini stan prodao pet ili čak šest puta. Oštećeni kupci očajavaju pred televizijskim kamerama, ali niko ne može da ih uteši. Njihov novac je propao, a to mnogima znači doživotnu bedu.
Uprkos tome, stanovništo sve odlučnije hrli u veće gradove i kupuje stanove. Ova pojava lični na omanju seobu naroda, pri tom dakako čitava sela ostaju pusta, pre svega u istočnim i južnim delovima države. I dok Srbija vodi ogorčenu diplomatsku borbu za Kosovo, poneki delovi njenih teritorija počinju da liče na opustošenu zemlju. Ponajviše odlaze mlade žene, pa sledstveno tome mnogi mladići sa sela ostaju neoženjeni. Pre nekoliko godina prenela se vest da se stariji momci iz seoskih sredina na jugu Srbije sve češće žene Albankama, i da u prosidbu neretko potežu sve do Albanije. Uskoro se pokazalo da su takvi brakovi stabilni. Javni televizijski servis je čak emitovao dirljiv prilog o jednom zadovoljnom bračnom paru. Snajka ne zna srpski, mladoženja ne zna albanski, ali se uprkos tome dobro razumeju. Rade, obrađuju zemlju i napreduju. Ova priča nam govori o tome da prosečni građani drugačije razmišljaju o albanskom življu od znatnog dela vodećih srpskih intelektualaca i političara od kojih monogi cinično, pogrdnim imenom pominju kosovske Albance, nemaju ni jednu lepu reč za njih. U jednom od svojih poslednjih knjiga vodeći pisac ove zemlje, Dobrica Ćosić, albansku naciju je nazvao talogom Evrope. Protestovalo je samo nekoliko civilnih organizacija, nijedan političar iz redova vladajuće koalicije nije se ogradio od ove misli „oca nacije”. Međutim, svoj glas su u štampi digli istaknuti intelektualci i osudili proteste civilnih organizacija, tako da se može zaključiti da je inkriminisana misao naišla na veliko razumevanje. Srbija traži, dakle, da joj se vrati Kosovo, ali nema ideju šta će sa blizu dva miliona kosovskih Albanaca.
Niko se ne sprema na rat, pa se čak ni sve markantnije prisutne neonacističke organizacije ne ustrmljuju na susede, već radije pikiraju na „unutrašnjeg neprijatelja” s namerom da očiste društvo od tuđinskih, kosmopolitskih ideja. Srpski državni rukovodioci se ne suprotstavljaju čitavom svetu, kao nekad, naprotiv, nastoje da sa svima uspostave i održe dobre odnose. Približavanje Evropskoj uniji je deklarisani prioritet, ali Srbija u isto vreme neguje dobre odnose i sa nesvrstanim zemljama (uočljivi su znaci nostalgije za titoističkim periodom), sa Kinom i, naročito, sa Rusijom.
Jednodnevnu posetu ruskog predsednika Medvedeva sredinom oktobra zemlja je dočekala s euforijom. Novine su u krupnim naslovima obznanjivale da Medvedev dolazi sa milijardu dolara povoljnog kredita za Srbiju. Jedva da je iko pomenuo da su krediti Međunarodnog monetarnog fonda znatno povoljiji od ruskog. Ruski predsednik je primljen svečano i radosno, održao je govor u srpskom parlamentu, u njegovu čast su se čak i poslanici Srpske radiklane stranke, partije haškog optuženika Vojislava Šešelja, pojavili u svečanim odelima. Ostavili su kod kuće svoje bele majice s Šešeljevim portretom, u kojima inače sede u parlamentu demonstrirajući protiv novog svetskog poretka.
Rusija nije samo spoljnopolitičko, već prevashodno unutrašnjepolitičko pitanje, ona je najpouzdaniji kompas Srbije koja već poduže vreme traga za svojim mestom i identitetom. Naravno, nameće se pitanje, kako će Srbija s ovakvim kompasom da uđe u Evropsku uniju. Ali ova protivrečnost je za sada samo teoretska, jer je Evropska unija još daleko, a Rusija blizu. Srpska industrija nafte i gasa je u rukama ruskog kapitala, a u srpskim srcima plamti tradicionalno rusofilstvo. Nikad do sada nije bilo toliko priče o zajedničkoj pravoslavnoj veri, o slavenskoj pripadnosti i duši, nego uoči Medvedevljeve posete. Ruski predsednik je imao razloga da bude zadovoljan, jer je u Beogradu mogao i sam da se uveri da nije reč samo o prijateljskim diplomatskim gestovima, nego o elementarnim osećanjima srpsih masa, što je naročito akcentovan Medevedevljevim obećanjem da će Rusija i nadalje da podržava Srbiju u pravednoj odbrani svog teritorijalnog integriteta – a to, dakako, znači, očuvanja Kosova. Srpski političari su pak iznova izjavili da se nikad neće odreći Kosova, ali taj zavet više ne zaodevaju u borbenu retoriku, a u obraćanju onim susedima koji su priznali nezavisnost Kosova (Makedonija, Bugarska, Mađarska, Crna Gora) biraju sve pomirljivije tonove.
Borbena retorika pripada prošlosti! Srbija više nije bure baruta, više nije izopštena parija – sve više liči na ostale Srednje-istočno-evropske zemlje. Ne zbog toga što je učinila odlučujući iskorak napred, već jednostavno zbog toga što ostali stagniraju, i sve više se priklanjaju populističkoj desnici. Srbija čini nesigurne korake napred, a okolne tranzicione zemlje nesigurno nazaduju, tako se Srbija unekoliko i izjednačila s ostalim zemljama regiona, ali u fazi u kojoj Srednje-istočnom Evropom kruži bauk populizma.
U regionu su, naime, procesi promena sistema privedeni kraju, izgrađene su kapitalističke strukture, došao je kraj desetogodišnjoj tranzicionoj euforiji. Bežeći od socijalizma, mase su krajem osamdesetih i, potom, u devedesetim godinama sanjarile o Evropi, i kad je ona postala dostupna, najednom nisu više bile u stanju ni o čemu da sanjaju, obuzelo ih je nezadovoljstvo. Razočarale su se i u Evropu, i u kapitalizam. Htele su demokratski socijalizam, a dobile divlji kapitalizam. I tranzicioni intelektualci, pisci i umetnici, progutali su gorku pilulu, oni su svojevremeno konferisali o vojno neutralnoj Srednjoj Evropi, na svoju zastavu su istakli socijalizam s ljudskim likom, ali kroz vrata im je hrupio NATO i tržišna diktatura. Tržište je postalo diktatorično zbog toga jer je u kapitalom siromašnim zemljama ruka tržišta nemilosrdnija, i vrlo lako postaje antidemokratska. Razlike između ruke tržišta i ruke države su minimalne, i ne zna se uvek pouzdano koja od te dve ruke udara šamare. U divljem kapitalizmu glas tranzicionog intelektualca je onemoćao, ćutanje je postalo cena nove slobode. Pobunjenički duh srednje-istočno-evropske književosti i umetnosti sedamdesetih i osamdesetih godina danas je već davna prošlost, pobunjenici su se pripitomili, i u masama, i u elitama vlada napeta tišina. Državni socijalizam je gurao pod tepih nacionalne rane prošlosti, parlamentarna demokratija ih je izvukla na svetlo dana: sve ove zmelje sad ponovo proživljavaju svu bedu međuratnih malih nacionalnih država, frustrirane nacije, tražeći žrtvenog jarca, gledaju se ispod oka – a sve to i te kako pogoduje populističkim i ekstremističkim, kako političkim, tako i kulturnim pokretima.
U Srbiji, zbog neraščišćene prošlosti sve se to javlja u povećanoj meri. Društo sve više klizi udesno, zajedno sa njim klize i političke stranke. Velika je gužva na desnici, na levici je pak pusto, u ovaj napušteni prostor utrčavaju samo neke male stranke – posve beznadežno. Glas populističkog nacionalizma je sve vehementniji, a država je preslaba da zaustavi njegov prodor. Krajem oktobra država nije dozvolila gej-paradu u centru Beograda. Nije zabranila, samo ju je „dislocirala” – pravdala se – jer u centru Beograda navodno nije mogla da garantuje bezbednost njenih učesnika. Policija je izveštavala javnost o mogućim akcijama ekstremno desih snaga, opasnih i po život učesnika parade. Pretpostavimo da su informacije, do kojih je policija došla, tačne - ali u tom slučaju se postavlja pitanje, kakve korake preduzima država koja je, predlažući promenu lokacije parade, zapravo kapitulirala pred ekstremnom desnicom. Nažalost, odgovor na to pitanje je uistinu izostao, ne samo da je država istrpela poniženje, već se i trajno pasivizirala, priznavši da nije u stanju da zaštiti vlastiti Ustav i vlastite zakone.
Srbija je danas, dakle, u izvesnom međuprostoru. Dominantne snage ne žele da se vrate u prošlost, ali nemaju smelosti ni da odlučnim koracima stupe u budućnost. Ne vraćaju se u prošlost, jer to uistinu nije ni moguće, ali nisu u stanju ni da raskinu sa njom. Za to je najbolji primer slučaj jedne od koalicionih stranaka, Socijalističke partije Srbije. Istina je da ova partija ne želi da nastavi miloševićevske tradicije, ali nije u stanju ni da energično raskine sa njima. Zato joj i ne preostaje ništa drugo nego da tapka u mestu. Vlada s lakoćom marginalizuje kritike koje joj se upućuju iz krugova intelektualaca koji se zalažu za evropske vrednosti, rekavši da ne uzimaju u obzir, da gube iz vida nacionalne interese. Ali na kritike iz nacionalističko-populističkih krugova nema odrešite odgovre. Demokratska stranka, stožer vladajuće koalicije, pokušava da sve to amortizuje ugrađujući u svoju politiku desničarski diskurs. Time, doduše, učvršćuje svoje pozicije na vlasti, zadržava i svoje glasače, ali gubi svoju kritičku poletnost i tranzicionu energiju.
Vrata budućnosti su, dakle, otvorena, ali nema snage da se prekorači prag: pripreme su obavljene, Srbija raspolaže s modernizacijskim kapitalom, ona se u odnosu na ostale bivše socijalističke zemlje regiona već u šezdesetim godinama okrenula Zapadu, ne mora da krene ispočetka, ali se ipak čini kao da svake godine iznova polazi od nule. Trebalo bi samo preći prag, ali taj sudbonosni korak uvek izostaje. Ova neodlučnost, štaviše, obamrlost, postaje sve opasnija. Prema nekim relevantnim prognozama, u Srbiji će se 2010. godine ekonomska kriza produbiti. Penzije, plate će ostati zamrznute, mora se opet računati na najvišu inflaciju u regionu, nastaviće se rast broja nezaposlenih. Te okolnosti izuzetno pogoduju desnom populizmu, što će pak još više suziti manevarski prostor vlade primoravajući je pristane na još veći broj kompromisa.
(Preveo Arpad Vicko)
