preuzimanje celokupnog dvojezicnog teksta (PDF,7 strana, 0.46MB)

Jedan od paradoksa velikog srbijanskog leta ogleda se u sledećem: što se više poslovično budni čuvari reda (i poretka) hvale uloženim naporima u energičnu borbu protiv raznih mafija, sve je više političara koji iziskuju njihovu specijalnu zaštitu. Ne samo predsednik republike, već čitavo tuce državnih funkcionera, ali i opozicionih političara, nalaze se pod danonoćnom posebnom zaštitom (nadzorom) policije. Ali, bilo bi pogrešno ako bismo držali u fokusu pažnje isključivo samo taj talas nasilja koji, doduše, poprima sve veće i veće razmere. Bilo bi veoma pogrešno boriti se samo protiv toga. Osnovni uzrok ugroženosti političara jeste srozavanje sistema moralnih vrednosti tokom poslednjih dvadesetak godina. Reč je – drugačije rečeno – o ekspanziji postkonfliktnog (posleratnog) moralnog sindroma u kojem su sadržana sva ona temeljna načela koje je srpska politika formulisala u devedesetim godinama. A to je prećutno amnestiranje nasilja.
To nasilje se u devedesetim godinama na vrlo brutalan način ispoljilo u besomučnom progonu Albanaca i, potom, Muslimana. Posle dejtonskog mirovnog sporazuma i, naročito, posle NATO intervencije ono je potisnuto unutar granica Srbije, pa se „preselilo” i u Vojvodinu, gde su se naglo namnožili atrociteti prema manjinama, odnoso prema Romima. Na sve to ni policija, ni pravosudni organi nisu adekvatno reagovali, stvar je stavljena na dnevni red tek posle energičnog upozorenja Evropskog parlamenta, ali i tada samo zato da bi što pre stavljena ad acta, pod parolom da je reč samo o sporadičnim incidentima. Nasilje se širilo neobuzdano, izašlo je na ulice, a na ulicama, potom, nije uvek bio potreban nacionalistički alibi. Agresija se pretvorila u širokom krugu prihvaćeni kanon. Ako momka koji je u Sjedinjenim Državama optužen za izuzetno teško nasilništvo, državni, to jest konzularni službenici, lažnim papirima prošvercuju u Srbiju, gde tog nasilnika jedna od veoma uticajnih parlamentarnih stranaka, u zgardi parlamenta, dočekuje kao heroja - ne treba da se čudimo pojavi huligana i druge manguparije na ulicama. Ni afera narkobosa Šarića nije počela juče, nego kad je parlament doneo takav zakon o privatizaciji koji se ne interesuje za poreklo novca. Oligarsi su se dokopali ogomnog imetka kapitalom nepoznatnog porekla, zahvaljujući olako donetoj odluci po kojoj - nema novca koji smrdi. I patriotizam je u znaku dvoličnosti: počeo je s krupnim, ratničkim parolama i nastavio se sa off shore firmama. Oligarsi su izbegavali plaćanje poreza sve se zaklinjući na patriotizam.
Ovu priču analizira Srđa Popović u svojoj najnovijoj knjizi koja se nedavno pojavila u izdanju Peščanika. U njoj su, pod naslovom One gorke suze posle, sabrane Popovićeve beleške nastale posle 2000. godine. Opora knjiga o gubitku nada posle petooktobarskih promena, knjiga koja upozorava na to da nismo ništa naučili iz opominjujućih primera devedesetih godina. Popović spada među one malobrojne pravnike koji se nisu prodali vlastima – nije rasprodavao svoja stručna znanja. To nije malo, naročito danas, kad je mnogo onih koji, kao „nezavisni”, švrljaju, ili se šepure u „ozračju” vlasti, kad u svakom grmu leži po jedan pravnički obrazovani političar, savetnik-analitičar, gladan univerzitetske katedre.
Popovićeva knjiga otkriva mnoge stvari, pa i to, na primer, da je i imenovanje rata kojim je razbijena nekadašnja Jugoslavija – sporno. U početku je, naime, međunarodna štampa pisala o građanskom ratu, pa su tu kvalifikaciju preuzeli i zapadnoevropski političari. Uvažavam ovu terminologiju, jer je u početku baš tako i izgledalo, ali potom se postepeno pokazalo da je taj višegodišnji rat imao, doduše, mnoga obeležja građanskog rata, ali da je ujedno bez sumnje bio etnički rat.
Srđa Popović je svojom britkom pravničkom logikom, raščistio i ovaj terminološki haos. On smatra da se Srbija, ustavom donetim 28. septembra 1990. godine, izdvojila iz jugoslovenske federacija i postala nezavisna država. Od tog momenta, pak, moguće je govoriti samo o međudržavnim ratovima, a ne o građanskom ratu; što će reći da je Srbija, bez sumnje, napala susedne zemlje. Prema slovu tog ustava, naime, Srbija je savezne zakone smatrala obavezujućima samo ako oni nisu u suprotnosti s njenim interesima. U članu 72. tog ustava nedvosmisleno piše da je Srbija suverena i nezavisna država koja je prisvojila ingerencije koje su, inače, u nadležnosti federacije. Istina, u ustavu figurira i Jugoslavija - ali kako može da bude jedna suverena i nezavisna država (Srbija), podređena jednoj drugoj suverenoj i nezavisnoj državi (Jugoslaviji)?
Ove teze Srđe Popovića u vreme njihovog publikovanja izazvale su oštre polemike koje su se, međutim, ubrzo utišale, i danas se više niko i ne obazire na njih. Iako su one veoma važan momenat u sklopu prosuđivanja jugoslovenskih događaja, s obzirom na to da je dotični srpski ustav donet bezmalo godinu dana pre akta hrvatskog, odnosno slovenačkog izdvajanja. Nije ni čudno da se jula 1991. godine, u takozvanom jugoslovenskom predsedništvu, posle donošenja hrvatskog ustava, Stjepan Mesić branio time da je Hrvatska naprosto preslikala srpski ustavni model.
Hrvatska je, dakle, samo sledila Srbiju u izlasku iz federacije. U ovoj knjizi Srđa Popović pokušava da raščisti, osim okolnosti raspada bivše Jugoslavije, i pitanje Kosova, a i da osvetli političku pozadinu ubistva premijera Đinđića koja je i do danas pod velom tajnosti. Popović – mada visoko ceni politiku koju je vodio pokojni Đinđić – osporava do sada poznatu doktrinu oktobarskih promena. Prema njegovom mišljenju, Miloševića nije oborio narod, niti su to učinili opozicioni političari, već srpski tajkuni, tajna policija i vojska. Sve ove snage su se iskreno plašile da će vladajuće nezadovoljstvo u zemlji kulminirati narodnim ustankom koji će sa scene počistiti Miloševića, ali i njih. Zato su i došli do zaključka da je neophodno razmišljati o preventivnim merama. Opredelili su se za „revoluciju” procenivši da vlast treba prepustiti opoziciji. Sa tim snagama se našao suočen, zapravo, Zoran Đinđić.
A odgovor nije izostao. Usledio je takozvani štrajk „crvenih beretki” koji Srđa Popović kvalifikuje kao oružanu pobunu. Đinđićeva vlada nije imala ni minimalne šanse da skrši pobunu, pošto je tadašnji predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, kao komandant oružanih snaga, stao na stranu pobunjenika, usled čega je Đinđić bio prinuđen da uđe u niz kompromisa. Posle oružane pobune „crvenih beretki” usledilo je ubistvo premijera.
Prema tome, nije reč o ordinarnom obračunu mafijaša, nego o političkom ubistvu čiji koreni sežu u devedesete godine. Devedesete, dakle, i dalje važe kao svojevrsni gnojni čir naše bliže istorije. Koliko je u svemu tome Srđa Popović u pravu, pokazuje se baš ovih dana u dnevnim i nedeljnim listovima koji objavljuju nove i nove detalje političke pozadine Đinđićevog ubistva. Dvojica članova „zemunske mafije” Miloš Simović i Sretko Kalinić (usled međusobnog obračuna) pali su u ruke policiji. Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala Miljko Radosavljević je saslušao Simovića, iz njegovog iskaza pak jasno proističe da su Zemunci bili na stalnoj vezi sa generalom Acom Tomićem, šefom vojne službe bezbednosti (direktno podređen tadašnjem šefu države, Vojilslavu Koštunici) i sa Vojislavom Šešeljom, liderom radikala koji, trenutno, boravi u ševeningenskom zatvoru.
Tužilaštvo je obećalo da će, o posedu novih saznanja, pokrenuti istragu. Prema Popovićevom mišljenju, zadatak je tužilaštva da ispita ulogu Ace Tomića, ali da se on ne može smatrati političkim autsajderom. Neki poslanici traže formiranje parlamentarnog anketnog odbora. Dobro jutro tužilaštvo – tako se oglašava Rajko Daninolivić, pravni zastupnik porodice Đinđić. Poslanici, javne ličnosti, sve glasnije zahtevaju da se se javnosti obrati Vojislav Koštunica, i da kaže zašto su počistili pod tepih ovu osetljivu stvar. Dušan Mihajlović, ministar za unutrašnje poslove u Đinđićevoj vladi, napisao je da je premijer – prema sopstvenom priznanju – bio prinuđen da napravi pakt sa đavolom. Prema njegovom mišljenju Đinđić je od „klasičnog pragmatičara i političara zapadnog tipa postao državnik sa vizijom, nacionalno svestan i odgovoran”. Taj novi momenat je razočarao neke od onih koji su ga do tada podržavali. Nekadašnji ministar za unutrašnje poslove, vrlo maglovito, ukazuje i na to da bi o ubistvu predsedika vlade imali štošta da kažu (i) dokumenti pohranjeni u arhivama stranih obaveštajnih službi. U intervjuu datom za beogradski dnevni list Blic još je, u neku ruku dvosmisleno, dodao i to, da su Srbi često bili „kamen u tuđoj ruci”.
Sve više se pokazuje da su aktuelne afere većinom vezane za devedesete, što znači da sve do sada ta relativno bliska prošlost nije razjašnjena, stalno se vraća, meša se u naše živote, štaviše, utiče i na našu budućnost. Posle 2000. godine mnogi su se zavaravali da ne treba da se bavimo prošlošću, da treba gledati samo napred, da je vera u budućnost i vizija budućnosti od svega važnija. Posle deset godina je definitivno jasno, da je to nemoguće. „Preventivna revolucija” se ne može zaobići „preventivnom amnezijom”.
Prošlost ne da mira, ona je prisutna ponajviše po pitanju Kosova, Srpski političari trenutno s optimizmom čekaju odluku Međunarodnog suda pravde. Što se tiče proglašenja nezavisonosti Kosova, oni su duboko uvereni da će sud odlučiti u srpsku korist. Odluka će biti objavljena oko 22. jula. I Vuk Jeremić, ministar za inostrane poslove je uveren da će presuda biti povoljna po Srbiju. I već upozorava susedne zemlje da se uzdržavaju na skupštini Ujedinjenih nacija na kojoj će Srbija podneti zahtev da se pokrenu novi pregovori o Kosovu. Srpska štampa donosi i izjavu Tibora Varadija, eksperta za međunarodno pravo, koji očekuje da će većina, dakle osomorica od petnaestorice sudija, odlučiti u korist Srbije, ali i da će neke sudije izdvojti svoje mišljenje.
Paralelno sa ovim optimističkim scenarijem, u medijiima se provlači i jedna sumornija informacija, po kojoj bi Srbija, u slučaju nepovoljne odluke haškog suda, pristala na podelu Kosova. Pozivajući se na dobro obaveštene izvore, beogradski Blic piše da će Srbija baš u tom smislu da formuliše predlog nove rezolucije o Kosovu koji priprema za septembarsko zasedanje Generalne skupštine Ujedninjenih nacija. Beogradski nedeljnik NIN pak podseća, da je podela Kosova prvobitno bila ideja pisca Dobrice Ćosića, oca srpske nacionale ideje, a na međunarodom planu istu zamisao je još 1993. protežirao italijanski Limes Institut. U to vreme srpska javnost nije o tome htela ni da čuje. I Zoran Đinđić je bio sklon da se ta ideja razmotri, svedoči Miroljub Labus, bivši potpredsednik vlade. Ali, zapadne sile nisu bile spremne da raspravljaju o njoj. Labus je kasnije predložio dejtonski model, ali nije naišao na razumevanje Zapada. Ali ne samo Zapada - od te ideje su zazirali i srpska javost, i srpski političari, mada bi je danas oberučke prihvatili. Nažalost, primetio je Labus, pregovaračka pozicija Srbije danas je neuporedivo gora nego što je ona bila u u prvoj polovini dvehiljaditih godina.

(Preveo Arpad Vicko)